Med zagorskim bregima, u Budinščini, gdje se priče prepliću s legendama, jedan nevjerojatni junak svojom životnom pričom osvjetljava tamne kutke prošlosti. U svojoj 94. godini, Gabro Čukelj, po zanimanju tokar, a u srcu uvijek vatrogasac ispričao nam je svoju štoriju u kojoj se isprepliću hrabrost, predanost i osjetljivost prema svijetu. Rođen u vremenu kad su konji bili glavno prijevozno sredstvo, Gabro je krenuo u vatrogasne vode već sa 17 godina. Tijekom svoje dugogodišnje karijere, vatrogasne kacige su se mijenjale, ali njegova strast prema spašavanju ostala je neupitna. Kao mladić, služio je vojsku tri godine, ali njegova prava borba bila je izvan vojnih postrojbi. Sada, dok živi sam u skromnoj kućici, sjeća se dana kad su se dimni signali dizali visoko na nebu i kad je svaka vatrena zraka značila poziv u akciju. Gabro na svom licu nosi bore prošlosti i topao osmijeh koji zrači svjetlošću nade. Ovo je njegova priča.

Nekadašnji život

- Drugi sam po redu od svoje braće, svi su pomrli, ali ja se držim reda. Negda su rekli da je vrag štel se biti, samo ne šegrt i vojnik. Ja sam tri ljeta bil šegrt i tri ljeta vojnik. Imal sam penez, ali gladen i žeden, gol i bos. Kad se rat završil, bil sam u Zagrebu dve ljete i delal tokariju, imal sam dobru plaću, ali nisam imal kaj kupiti. Imali smo bonove, bilo je određeno – jedan bon za sapun, toliko za kruh... Brat se vučil na železnice, on je mogel kupiti jer je železnica nabavljala pa mi je kupil zimski kaput, hobertus. Posle sam se zaposlil h Novom Marofu, delal sam sve, samo tokariju ne. Kak su došli tokarski strojevi onda sam opet delal, bilo je već kompjutera. Naštelal sam, napunil i sedel – prisjeća se Gabro. Pitali smo ga sjeća li se dana kada se zaljubio u svoju Nadu. Kaže, bila je to ljubav na prvi pogled. - Zaljubil se davno. Nada je još u školu hodala, četiri godine je mlađa od njega. Ona je bila sused odozgora de sam delal pa sam s njenim polubratom bećaril. Rekli su, a Beba su ju zvali, ˝Beba, beba, Čukljeva cura˝. Bila je prava dekla. Prešel sam v Zagreba, pisal sam joj i došel sam z vojske, oženili smo se i 48 ljet smo u braku bili. Šlagiralo ju je, imela je tlak 250. Šest dana još tlak nisu mogli skinuti nek je hrmla 2021. Si su nasljedili ocovu bolest, bilo ih je pet, više nema nikoga. Fali mi, ali sam se priuščil. Poslije je njena sestra bila kod mene, bila je rastavljena, drugi muž joj je hmrl. On je bil pijandura, milicija je stalno bila pri njima. Sedam ljet je bila pri meni, bećarili smo, sikam smo išli kak penzioneri. Član sam Udruge umirovljenika u Konjščini, najstareši sam tam – kaže nam sa suzom u oku, ali uz osmijeh pa se prisjeća i vojske za što ga ne vežu lijepe uspomene.

Vojska i vatrogastvo

- Išel sam u redovnu vojsku, 1950. Pamtim te dane bolje nek jučerašnje. Svega se sjećam. Došli su iz šume ratni oficiri, tu se iživljavalo nad vojskom da to strahota. Ja nisam bil h partije, nisam bil komunista, to je bilo još gorše. Za saku sitnicu te kazne i onda dene najgoršu smenu na stražu, od 1 do 3 po noći. Nit si prije spal, niti poslije. Ali sam sve zdržal – ispričao nam je s knedlom u grlu pa smo ga upitali kada se počeo baviti vatrogastvom. - Z vatrogastvom sam se počel baviti sa 19 ljet. Šegrt sam još bil. Osnovano društvo se raspalo 1929. i 1936. su dobili jako dobru špricu, još je sad tam. Kad sam imal 17 godina je bil blagoslov, s tatom sa išel na tu proslavu u Budinščinu. Bila je to prava zabava, špricali su, bil je župnik koji je to blagoslovil. Na toj zabavi su jednoga zaklali. Dečki su se posvadili. Onda je došel rat. Budinščinsko se društvo raspalo. Špricu su zeli h Zajezdu i tak je još dan danas. Kad sam došel z vojske, ja i jen stareši ponovno smo osnovali DVD Budinščina. Po malu smo nabavili malu špricu, ali smo imali probleme jer nismo imali skladište, meli smo v jene stare općine to, a ona je bila u vlasništvu vlastelinstva. Gazdi si bili Zagrebu i tužili vatrogasce da uživaju. Iselili smo se. Malo po malu počeli smo dom delati na ruke, to je bilo okapanja, ravnali smo jer je jako strmo bilo... Najpre sam bil komandir, pa spremištar, danas sam član i dalje, imam pravo biti biran i birati – ponosno nam veli Gabro. Pitali smo je li mu u sjećanju ostala neka intervencija koju bi podijelio s nama.

- Prošle godine su dan i noć bili vatrogasci gore na Pukojcu u šumi. To je strmo, breg, to se mora dobro paziti jer su padali vrući kameni. Gadni je teren, imamo i ženske one su nosile pijaču i hranu. On ne smu na požar. Prije nije bilo vatrogaskinja, a ve ideju i na takmičenje. Prvo mesto su osvojile nedavno. Bili smo na jenom požaru tu v Grtovcu kad je muž pri kleti ženu vmoril i vužgal klijet. Došel je doma i vužgal gospodarske zgrade, to je bilo prije jedno više od šest ljet. Tad još nismo imali kola. Nismo ni znali de je on. Kuća je bila zaprta, a prije je pustil svinje van, drugo je sve zgorelo. Noć je bila. Čekali smo, došla je policija nije hupala niš kad nisu znali de je. Došel je sin, otpr je vrata, a ovaj je visel nutra. Obesil se je. Još sam ja išel kaj sam ga oko pojasa prijel i malo podigel, inspektor je prerezal štrik i zel si je komad štrika. Celu noć smo bili, dok se se nije rešilo.

Tajna dugovječnosti

Dosta smo imeli i šumskih požara. Imeli smo već i kola, a mene nije bilo doma kad se od ženinoga brata stan zapalil. Ona nazivala mene, nije mogla nikoga dobiti. Ne znam kak, ali sam doznal pa sam išel dati uzbunu i išli smo gasit. Imali smo već onda i uniforme za vatru. Ne vužgeju se odma, deneš kaput, šljem i lepe, nove čižme kaj spodi imaju lim, skoro su do kolena sare – ispričao nam je Gabro koji se tijekom inrtevencija nikada nije ozlijedio, a za kraj nam je otkrio tajnu svoje dugovječnosti.

- Rekel sam jednoj ženski pa se onda mesec dana na mene srdila. Prosto je. Pitala me konobarica ˝Gabrek, dejte mi recite koj bi trebal Joža delati koj bi tak duge živel kak vi?˝ A treba se dobro... Voljeti žene. Ja se ne napijam, ne znam piti i povraćam. Zakaj da se napijam? Popijem se hjutro malo rakije, kapučino i onda sledi obed – rekao nam je za kraj Gabro kojem želimo još puno godina smijeha.