Dobro je poznato kako su Zagorci uglavnom vrijedni, snalažljivi, kreativni i mudri ljudi i gdje god da dođu, uvijek se nekako snađu. No, uvijek ima i onih koji svojim uspjesima u stranoj zemlji nadmašuju većinu ostalih. Jedna od njih je bez sumnje i Rajka Poljak, svestrana umjetnica i poduzetnica koja živi i radi u Lihtenštajnu. Rajka je rođena 1964. u Mihovljanu, a od devete godine života odrastala je u Zagrebačkoj Dubravi. U Zagrebu je završila školovanje u Centru za kulturu te je po raznim zagrebačkim uredima obavljala različite poslove  sve do 2009. godine kad se seli u Kneževinu Lihtenštajn gdje i danas živi sa svojim suprugom Vladom. Upravo smo u kontaktu sa suprugom Vladom Franjevićem, slikarom i pjesnikom iz Martinca kraj Čazme, otkrili Rajku, njezin zanimljiv životni put, kreativnost, umjetničku, ali i poduzetničku crtu. Dakako, i s Vladom, a kasnije s Rajkom, razgovarali smo putem elektronske pošte, no njihova povezanost, a prije svega Vladin ponos i oduševljenje svojom suprugom, zračio je iz svakog slova napisanog u odgovoru na naša mnoga pitanja i potpitanja.

Upoznavanje supruga

No, nije to ni čudno, obzirom da je upravo zbog ljubavi prema Vladi Rajka s 45 godina odlučila napustiti domovinu i početi život ispočetka. - Z Hervacke me huda sila natirala. Mnuogi su prešli z Domaje “z trbuhem za kruhem”. Ja nes. Druga me verst gladi muorila. Prešla sem zdimov puolek lubavi. Zatelebala sem se vu kesnim četrdesetim kak šmerklifka. A kak je zebranik mojuga serčeka bil baš vu Lihtenštajnu, nes ja muogla prejti nekam drugam, ne? Vupoznali sme se leta gospodnjega 2007. Med nami je zaiskrile. Morti glih zate kaj sme se našli prek “Iskrice”. Platforma za bedake i vse šteri se tak osećaju, poklem nje je došel te tajfun kaj ga fejsbuk zoveju. Jake sme se fino zaferkavali i ni mi bilo ni pri peti da bi se tuj nekaj ozbiljnejše mogle zgoditi. Nu, mic po mic, zgledi da sme se navliekli jeden na drugega. Čista ovisnost. Po cele dane mi se same visele na te škatule. I tega je leta ondak Vladek kakti imel izložbu vu Bojane pri Čazme, pri prijatelu Franceku Matešinu, a mi sme si zakazali pervo vidjenje i upoznavajne vu zbile... joj gda se toga zmislim - sa sjetom nam je pričala Rajka.

Otvaranje restorana

Dvije godine kasnije od prvog upoznavanja, Rajka odlazi k Vladi u Lihtenštajn, gdje ju je već čekao posao u jednom restoranu. No, na kraju se ispostavilo da vlasnik restorana i nije bio fer. Rajku je zaposlio na crno, a plaću joj nije isplaćivao, već bi joj tu i tamo, nakon njenih brojnih zamolbi, znao ‘na ruke’ dati po 100 franaka. Nakon dva mjeseca Rajka više nije mogla izdržati i dala je otkaz. - Poklem tega sem prešla site i rešete: kak cimerfrajla, skladišna dekla, kuharica vu dečjem vrteku. Bile je teške, nu sem redovite prihajala na dojčkurs i vučila tega nemačkoga. Kak sem bolše jezika vučila, bolše sem si posle nalazila. Zajdne lete dan pak se narievlem vu privatne kakti poduzetnice - kaže Rajka koja je u prosinca 2016. u iznajmljenom prostoru sama uredila i otvorila svoj mali restorančić „Paradajzek“ u lihtenštajnskom mjestu Schaan. Riječ je o svojevrsnoj zalogajnici koja je otvorena pet dana u tjednu od 11.30 do 14.00 sati i u kojoj Rajka sama priprema sva jela. Nije na odmet napomenuti da je Paradajzek u vrlo kratkom roku prema kritikama gostiju postao restoranom broj jedan svih restorana općine Schaan, koji su prijavljeni na TripAdvisoru.

Zagorski specijaliteti

Dakako, uz poznata internacionalna jela, Rajka svojim gostima redovito priprema i brojne zagorske delicije, koje je pripremala i njezina baka. - Vu “Paradajzeku” su vu redovite ponude zagorski štruklji (kuhani i pečeni), tegda negda bučnica, domaći mlinci, guska z kostajni, raca z pijanim suhim slivama,  a bormeš domači čuček (empak čučica) napujnen z vrganji lepe diši. Gda je tomu doba, juha od kopriv z hajdinu zdiže raspoložejne, krumpierov gulješ z verganji i drugiem glivam takaj zna zadišati, bažul z kisielim zeljem, klobasam i žgancem, teleće empak svinjske kolenice zapečene stihuga vu smouku raznolikuga korejnjiča, kruhek spuod pokrivalem, ajngemahtec z griesnokleci, govedska juhica pomaljem kuhana 5-6 vuric, pak riezanci domači. Jabučna pita z oriehi, paprikaš s verhnjem kisielim i šriekanci k tomu, fašierana štruca z jajci napujnena, k tomu kumpier na šalatu z mladem lukecem, empak regmetem, negda i z rukolu - nabrajala nam je Rajka svoje specijalitete, dodavši da su njeni gosti većinom susjedi i lokalno stanovništvo, iako je u posljednje vrijeme, upravo zbog TripAdvisora, sve više i stranaca.

Početak slikanja

No, Rajka i njen životni put nisu zanimljivi samo zbog njezinog novog života i restorana u stranoj zemlji. Ono što je posebno zanimljivo jest da je Rajka kad je stigla u Lihtenštajn, u svojoj 45. godini, što pod utjecajem nove okoline, a što uz motivaciju supruga slikara i pjesnika, i sama otkrila svoju do tad zatomljenu umjetničku crtu te počela slikati, pisati poeziju na kajkavskom, ali i nastupati pred publikom interpretirajući tuđe pjesme, najčešće suprugove. Ubrzo nakon što je počela slikati, dobila je priliku za prvu izložbu u Lihtenštajnu. O njezinim se radovima za publiku izjasnio švicarski publicist, likovni i literarni kritičar i akademski kipar Al’ Leu iz Züricha i mediji su vrlo dobro popratili izložbu. Poslije toga izlagala je još i u Njemačkoj, južnoj Francuskoj, Švicarskoj, a 2014. je bila pozvana sudjelovati na jednom međunarodnom likovnom simpoziju u egipatskoj Aleksandriji. Godinu dana kasnije izlaže opet samostalno u Lihtenštajnu i to novi ciklus slika akrila na platnu. Neki se od Rajkinih radova nalaze i u privatnim zbirkama u Lihtenštajnu, Švicarskoj, Italiji, Hrvatskoj i Sloveniji.

Od tanjura do portreta

Dakako da smo Rajku morali pitati što ju je nagnalo da u 45. godini počne slikati i pisati poeziju. - Očaj i jad su me natirali na slikanje. I žal za Duomem. Če človek ima nekaj male vu glave, a po cele bogovetne dane dela bedaste posle, muora si najti nekaj za dušu, da ne pobedasti. Tak sem ja začela slikati, spočetka kervave teniere, pak merkve kakti vampiere i temu sličnega, čistem da bi si oduška dala. Poklem sem začela male bolše studierati lica, pak sem se usudila portretierati, neke male penez s tem zeslužila i tak, mic po mic, vlovila tega sljikarskega virusa. Muoj Vladek osim kaj je jako dober slikar, piše i pesme, bi se rekle, pravi poeta. Mene jake rad ima vu tem pesmah za muzu, muze mi krv na slamčicu. A ja bi rajše istem bila poetesa. Nu, sem nie tak talentierana. Tuj i tam mi se čez gubec omekne kakšni haiku, na kajkavskem. Nu tuo same če me Vladek fejst reserdi - pojasnila nam je Rajka na svoj osebujan i duhovit način.

Svestrana Rajka

Rajka je svih ovih godina izvan Hrvatske aktivno učestvovala u, recitirajući na kajkavskom ili hrvatskom standardu, promidžbi hrvatske lijepe riječi (poezije) u njemačkom govornom području: Njemačka, Lihtenštajn, Švicarska. Čitala je uglavnom suprugovu poeziju, ali i svoju vlastitu. Zasigurno najpoznatiji, a možda i najvredniji literarni nastup njih dvoje je bio recital pred specijalnim međunarodnim gostima iz svijeta promicatelja literature u foajeu Umjetničkog muzeja u Vaduzu, gdje su bili pozvani od Ministarstva za kulturu Kneževine Lihtenštajn, kao jedini autori, čitati poeziju. Posebna čast im je bila kad ih je publici predstavio osobno princ Sthepan, ondašnji veleposlanik Lihtenštajna u Njemačkoj, a danas u Vatikanu. Pored sveg ovog kreativnog, Rajka je već četvrtu godinu uključena u socijalni rad lihtenštajnskog foruma „Rorditelja-djeca“. Kao takva posjećuje zainteresirane roditelje u njihovim domovima i pomaže im kroz igru bolje komunicirati sa vlastitom djecom. Ovaj se projekt Rajki, kako kaže, jako sviđa jer djecu posebno obožava, a djeca pokazuju i njoj koliko im njezino nesebično davanje znači.

Rodbina na daljinu

Ipak, kako nam je iskrena i duhovita Rajka priznala, s rodbinom u Zagorju i nije u nekim posebnim odnosima. - Rodbine vu Zagorju, kulike ja znam, imam dosti. Bi se vusudila reči i preveč. I kak i vsi pošteni Zagorci, osobite Zagorke, niesem nikakva iznimka, rodbinu najrajše imam ovak na daljinu. Otkak mi je babica Jana vmrla, slabe prihajam vu te najlepše brege. I krive mi je kaj je tak. Na šteri se gedek breg zvereš pak okoli sebe obrneš - sama lepota. Gdaj se pak vu nutrinu svoju zgledim, vse lepuga i dobrega vu živlenju, zgodile mi se vu Zagorju. Moja me babica pazila i mazila, navčila me dobru, pune lubavi mi dala. Morti zaradi tega, naviek da zaigra “Suza za zagorske brege” cmoljim kak bedak - otvorila nam se Rajka.

Planovi za budućnost

Na kraju, zanimalo nas je i planira li se u budućnosti umiroviti u svom rodnom Zagorju. - Človek kuje i plane snuje, a bogek mu sudbinu odredjuje - tuo me istem moja pometna babica navščila. Planieram se vrnuti vu Lepu našu, nu umiroviti se nikak nej štela. Vu mirovine biti znači berže vmrieti. Navčila sem ja vu uove male zemlice čudaj tega. Osobite me veseli kaj zadnjih pet let delam z decu. Vučim jih igrati se z roditeli, a roditele vučim igrati se z decu. Je,je, duo tudek je došle, da mourame vučiti i takšne stvari...Če bi se o planieranju mogle i smele pripoviedati, najvekša mi je žela da tega znajna i iskustva kaj sem pribrala i navčila - prenesem dalše. Na male i velike Hervate, vsejene bili oni Zagorci, Prigorci, Moslavci, Medjimurci, Dalmatinci, Istrijani ili pak susedni deržavlani - kaže Rajka Poljak, svestrana kreativka, slikarica, pjesnikinja, kuharica, poduzetnica, supruga i od glave do pete prava Zagorka.