Oroslavčani već dobro znaju da će svakog dana na središnjem oroslavskom trgu, ako nikog drugog, sresti vedar i veseo trojac u motornim invalidskim kolicima, koji će tamo ili piti kavu, ili se samo međusobno družiti, ili pak razgovarati s prolaznicima te komentirati sva aktualna zbivanja u gradu i svijetu. Riječ je o trojici prijatelja iz Oroslavja, Ivanu Jagečiću (78), Nikoli Ležu (78) i Marjanu Podhraškom (65), osobama s invaliditetom, koje smo prvo pitali upravo za 'terminologiju', odnosno, pitali smo smeta li ih kad netko koristi termin 'inavlidi', umjesto 'osobe s invaliditetom', na što često upozoravaju razne udruga koje se bore za njihova prava. – Ma kakvi. Sasvim je svejedno jel nas zovu invalidi ili osobe s posebnim potrebama. Ne znam zakaj bi to nekog vrijeđalo. Pa ne bježimo mi od toga. Mi smo invalidi. Znamo svoja ograničenja i to nas ne smeta – kaže Ivan, s kojim su se složili i Marjan te Nikola, koji je ipak rekao kako ima iskustva s bezobraznim ljudima. - Ima i bezobraznih. Ja i žena smo išli u Zabok u Lidl, stali smo na parkiralištu i tam mi je neki čovjek rekel da to nije parkirno mjesto za pola čovjeka. Eto, to smo doživjeli u Zaboku – požalio nam se Nikola.

Prijazni Oroslavčani

Kad je u pitanju njihovo Oroslavje, u njemu, kažu, nemaju nikakvih loših iskustava. – Ma Oroslavčani su jako prijazni prema nama. Pomažu nam, uslužni su i druže se s nama. To nas na neki način i oživljava – kaže Nikola, te napominje da imaju i podršku gradonačelnika za kojeg smatraju da mu, kao mladom i novom čovjeku na čelu grada, treba dati vremena i priliku 'da se pokaže'. - Moram pohvaliti gradonačelnika jer čim je došel na vlast, odmah je napravil pristup u blizini moje kuće jer nisam nikak mogel doći do kuće jer je bila stepenica. Gradonačelnik nam je i rekel da bi nam napravil i nadstrešnicu ovdje na trgu gdje se mi družimo, ali ja mislim da to nije potrebno. Pošto ima drveća, sklonimo se ispod krošnji kad je jako sunce, a kad počne kiša onda idemo doma – kaže Nikola, no, Ivan ipak ne bi imao ništa protiv nadstrešnice. - Mi bi bili zadovoljni da nam napravi nadstrešnicu. Kaj god da nam napravi tu na trgu, bilo bu nam drago i bili bumo zahvalni. Jer nama je lijepo da smo tu, da sve vidimo, da budemo u kontaktu s ljudima, da znamo kolko ljudi se tuda kreće, je li sve zapušteno ili nije... Nama je cilj da se tu okupljamo. Pridruže nam se uvijek i drugi naši prijatelji, dojdeju dečki. Evo, recimo, Dragec Pavković se isto s nama druži. On nam je glavni šef. Donese nam ponekad kavu, a posebno je zadužen za voziti šlag – kaže Ivan uz smijeh.

Nikolini hobiji

Iako su danas vedri i dobro raspoloženi, svaki od njih iza sebe ima svoju 'kalvariju'. Nikola je, naime, zbog začepljenja arterija u samo dvije godine ostao bez obje noge još prije desetak godina. Živio je i radio kao CNC operater u Njemačkoj, ima suprugu i dvojicu sinova, a s mlađim sinom i suprugom danas živi u Oroslavju, nekih petstotinjak metara od trga. -Meni i mom mlađem sinu su velika strast i hobi oldtimer automobili. Sad smo baš kupili jednu VW Bubu koju sin hoće srediti. Imamo i Mercedesa iz 1980. godine koji prekrasno izgleda i ne bih ga dal za nikaj na svijetu. Sin mi je preuredil kosilicu, stavil sve komande na ruke tak da ja kosim naše veliko dvorište. Tak da sam i dalje vredan i koristan. Odem i u nabavku, po špeceraj, iako nisu svi dućani prilagođeni za moja kolica – ispričao nam je Nikola.

ZABA i FINA su problem

Marjan je nekad je radio u Orometalu. Invalid je, kaže, već duže vrijeme, a u kolicima je posljednjih pet godina. - Imam paraparezu spasticu.  Živim u kuću u Oroslavju, koja je prilagođena, nema stepenica, tak da nemam problema s kretanjem. Imam ženu i dva sina koji se brinu o meni. Mogu još doma po kući par koraka napraviti po štakama, ali po gradu više ne. Kaj se tiče kretanja po gradu, najveći problem mi je kaj ne mogu na bankomat Zagrebačke banke jer su ispred njega napravili stepenicu. Ali ostalo sve mogu, čak i u neke dućane. U Finu nemremo jer imaju stepenice, ali ak pozvonite, onda netko dođe van, pokupi račune pa vam vrati uplatnice i ostatak novaca. Isto tak je u nekim dućanma u koje nemremo ući. Trgovkinje su dobre pa nam donesu van kaj trebamo. Nije lijepo biti invalid, ali snalazimo se i funkcioniramo tak kak je. Ja bih radije bil zdrav i potrčal, ali snalazim se u postojećem stanju – kaže Marjan.

Savjest Oroslavja

Ivan je bez noge je od 2012. godine, a s obitelji živi oko jedan kilometar od trga. -Imam sina, snahu i ženu. Žena je isto invalid. Ona je bez kuka. Ja se mogu malo još po štakama, ali ne dugo, jer me sad muči i ova druga noga. Ja sa svojim kolicima redovito hodam u dućan u nabavku. Pogotovo sam išel sad po zimi. Kad je nutra grijanje zabadava – našalio se Ivan, još uvijek pun duha i duhovitosti. Taj duh već godinama šire Oroslavjem tako da ih neki sugrađani već zovu i 'Savjest Oroslavja koja sve vidi i sve zna'. -Već tri godine se svako jutro sastajemo, idemo na kavu i to se unaprijed zna, to je unaprijed dogovoreno. Ne trebamo se čuti telefonom i dogovarati se. Osim međusobno, pričamo i s ljudima koji prolaze. Mnogi Oroslavčani su prijazni, dolaze do nas, razgovaramo o svemu. No, ima nekih koji nam se sparkiraju na nogostup pa mi ne možemo proći. Onda kad dođu do auta se ispričavaju. A to nama puno ne znači. Jer moramo čekati da se maknu, budući da na nekim mjestima ne možemo s kolicima sići s nogostupa. U kafić nemremo ući tak da kavu uvijek pijemo vani. I po ljeti i po zimi. Pričamo o svemu. O politici, sportu, autima, lijepim ženama... Da nam vrijeme brže prođe – kaže Nikola, kojeg je Ivan uz smijeh ispravio: 'Žene ne komentiramo. Samo si oči pasemo i onda idemo veselo doma. A ima jako zgodnih Oroslavčanki. Pogotovo kad ih odostraga gledimo'.