Bračni par Vlahović vjenčao se 27. travnja, sad već daleke 1974. godine. Presudan događaj za ovaj simpatični par bila je svadba kuma Blaža i Pepici na kojoj su se prvi puta sreli.

– To je kao davno, a djeluje kao da je bilo jučer. Prije svega, moram zahvaliti našem današnjemu kumu Blažu i Pepici kaj su oni meli svoju svadbu, Pepica je Slavičina sestra, a ja sam došel kao vanjski pod okno. Došel sam v maškare i kroz prozor sam videl je'nu ptičicu kak' sedi tam za stolom, sama. Ja sam to pratil i prvi put kad su zasvirali za vanjske, ja nutra ravno po nju i – ples. Ples jedan, drugi, pa to je bil ples stoljeća. Tu je pal dogovor „Otpratim te doma“.  U sekundi, stvorilo se ljepilo koje i dan-danas drži – ispričao nam je fatalni susret na svoj duhoviti, originalni način Viktor, rođeni Gredičan.

Slavica iz obližnjeg Tomaševca je tad bila još vrlo mlada djevojka koja je imala velik broj obožavatelja:

– Imala sam ja tam dečkov, i svi bi hteli da sam ja tam ostala, ali ni to bilo – to. Imala sam jednoga tu z Lepoglavca, moja me baka snubila za njega. Veli: „Jooj, on ti je tak dobar, skrbljiv, kuću, sve ima“. A ja velim: „Babica, a kaj će mi sve to ako ima gnezdo, a nema nutra pravega ptića?“. I gdi je god bil na terenu, on je meni pisma pisal i razglednice. Ja to nisam ni pročitala, odmah sam strgala, nije me zanimalo. Bilo je toga, ali nisam se ja upuštala, ali čim je on Viktor došel, to je bilo – to! – ispričala nam je Slavica kako se dogodila ljubav na prvi pogled.

Vjenčanje po starinski

Nakon godine i četiri mjeseca hodanja došao je i dan vjenčanja:

– Vjenčali smo se po starinski, kak' je to nekad bilo. Svirali su nam Kuhti i kak' je svadba već bila organizirana, bile su krajnfrajle, bila su tri-četri svata i onda smo svi peške išli u Tomaševec po mladu. Z Tomaševca v crkvu, z crkve doma. To je interesantno reći, da se to sve pripremalo doma, da su to i susede pomagale, skroz drugčije nek je danas. To mladi danas i ne znaju. Cela se hiža spraznila, z celega sela stole su nosili, klupe... To se sve jako obilno pripremalo. Familija je nosila kokoši i špeceraj. To su doma klali, čistili i pekli, ta je procedura trajala celi tjedan. Paprikaš je bil glavno jelo, bili su ga puni lonci – prisjetili su se svoga svadbenog veselja Slavica i Viktor.

Viktor po zanimanju vodoinstalater, išao je dodatno u školu za tekstilnog tehničara i zaposlio se u klanječkoj predionici na održavanju gdje je radio 40 godina. Zanimljivo je da je i Slavica 31 godinu također radila u predionici, kao prelja, ali bračni par nije radio u istoj smjeni. Kod kuće je par Vlahović započeo zajednički život te zasnovao obitelj.

– Mi smo ostali na domačiji i drugi dan nakon vjenčanja nastala je borba, posel... Rušili smo i gradili i uz sve to su se rodile i tri curice, naše kćeri Sanja, Ivana i Marija. Cure su odrastale, završile škole, položile ispite. Kasnije su došli i zetovi. Prvo nam je došel Dubravko za zeta kojem se zmrznul kotač i ni mogel v Zagreb i ostal je pri nas! Nakon toga je došel Dario i ideju on i Ivana zvečer z autom van. Pitam: „Ke si bila?, veli ona: „Maršale v Kumrovce. Tam sam upoznala dečka, ima frčkave lasi i pivo je mel pred sebe“. Nakon nekog vremena došla je i Marija. Dogodila se svadba kod Venteka i – Marija na svadbi. Mi pitamo odmah v jutro: „I kak' je bilo?“. Veli ona: „Super, upoznala sam dečka, čisto je domaći, imal je baloner k'o agent.“ I tak' smo mi dobili tri zeta – na svoj slikovit način ispričao nam je Viktor. 

Od tri kćeri u obiteljskoj kući ostala je živjeti srednja kćer Ivana, a Slavica i Viktor ponosni su baka i djed sedmero unučadi. Ivana ima troje djece Martu, Filipa i Emu, Sanja živi u Zagrebu sa suprugom sinom Franom i kćeri Klarom, dok Marija ima Mateja i Katju. 

„Tam gdi ljudi imaju cajt i ne znaju kum bi sebom, onda se na zadnje posvadiju“

U današnje vrijeme kad mnogi brakovi završavaju praktički i prije nego započnu, slavljenički par rekao nam je svoju tajnu dugovječnosti: 

– Delali smo non-stop, nismo imali praktički cajt se ni svaditi. Tam gdi ljudi imaju cajt i ne znaju kum bi sebom, onda se na zadnje posvadiju. Ali ak' uvek imaš pred sobom „sutra trebam to, preksutra trebam ono, pa nazaj tak...“, uvek se baviš poslom i onda se dva-tri dana tako reći ne vidiš, kad se najdeš, onda je slom u pozitivnom smislu. Muž i žena moraju  puno raditi i uvijek moraju biti zaposleni, tak' da ne postaneš dosadan je'n drugome – ispričao nam je slavljenički par te dodao da je i poštovanje temelj svega.

Niti u umirovljeničkim dana Slavica i Viktor ne posustaje s radom:

– Deda ima poslove od jutra do mraka, prejde kleti, dojde doma, baka ga pita: „Kaj si ti tam delal?“. „Joooj, ja 'mam kaj nabrajati, čet'ri dana samo kaj pisati...“. Uvek nekakvi poslovi, nema mira ni sekunde. Baka brine o kuhinji ili kako to volimo reći o „restoran društvene prehrane“. Baka uvijek mora sve imati na brigi i 'ko je kam prešel, kad na posel, kad dojde 'z škole, kaj bu jel,k aj bu pil, non-stop poslovi – ispričali su nam kćer Ivana i unuci o dedi i baki koji su vrlo aktivni i zaposleni.

Nek' tak' ostane i dalje, kak' je do sad bilo – ljubav!

50. godišnjicu braka ovaj simpatični par obilježio je druženjem u restoranu u Tuheljskim Toplicama gdje su se okupili obitelj i prijatelji. Slavljenički par za godine koji su pred njima ima samo jednu želju:

– Nek' tak' ostane i dalje, kak' je do sad bilo – ljubav! Želja je da bi nas još služilo zdravlje, da bi hranili jelene, da bi dočekali kojega praunuka ili praunuku i to ti je veselje, to ti je život. Ovo sve drugo, ti auti, te mašinerije, to ti je sve prolazno. Velim, koliko sam ja hižih prošel i videl koječega, gdi nema pomlatka, gasi se – poručuju slavljenici.

Za sam kraj razgovora Slavica je podsjetila supruga da joj nakon 50 godina braka ipak još nešto duguje: „Jedino medeni mesec je pozabil. (kroz smijeh) Nismo nigdar bili!“